DREVNE MISTERIJE: Tajna zavjetnog kovčega (FOTO/VIDEO)

U današnje doba, priču o Zavetnom Kovčegu više ljudi poznaje zahvaljujući filmu Stivena Spilberga – Indijana Džons i Zavetni Kovčeg, nego iz originalnog izvora – Starog Zaveta.

 

Dve velike religije sveta – hrišćanstvo i judaizam, smatraju da ova knjiga sadrži istinske reči Boga.

Zavetni kovčeg zaista poseduje smrtonosnu i razarajuću božiju silu, oružje koje će protiv svojih neprijatelja upotrebiti oni koji ga poseduju. Nažalost, osim Biblije ne postoje nikakvi drugi nagoveštaji, mape, tragovi koji bi se mogli selditi, niti drevni ostaci ili fragmenti. Ako se poslužimo isključivo informacijama iz Biblije, možemo li ih iskoristiti da shvatimo šta je Zavetni Kovčeg zaista predstavljao? Može li se napraviti drugi, makar u umanjenom obliku, uz pomoć supstanci i tehnologija dostupnih tokom biblijskog perioda?

Zavetni Kovčeg je bio mašina dizajnirana, stvorena i upotrebljena u specifične svrhe. Danas je koncept koji se krije iza priče o kovčegu razumljiv, ali je u vreme njegovog nastanka bio daleko od sposobnosti tadašnjih ljudi da shvate njegovu suštinu.

Za biblijske ljude to je bio predmet koji izaziva strahopoštovanje. Oni koji su svojim očima videli Kovčeg, bili su zaista uvereni da je božija moć ukradena sa vrha svete planine i da sada počiva unutar zlatnog Hrama, podređena ljudskoj volji. Što je, u neku ruku, upravo ono što se i dogodilo, iako ne baš na način kako je opisano u Bibliji.

Munja u boci

Pre više od 250 godina, holandski naučnik po imenu Pieter Van Mušenbrok (1692-1761) poslao je pariskoj Akademiji nauka dopis, u kome navodi svoje eksperimente sa elektricitetom. Holanđanin je tada izazvao pravu senzaciju.

Godina je 1747. Njegov pronalazak koji će ga uvesti u panteon besmrtnika, dobio je ime Lajdenska boca, a nazvan je po Van Mušenbrokovom rodnom gradu. Bila je to veoma jednostavna naprava koja je akulirala i skladištila velike količine elektriciteta koji bi, oslobođen, proizveo snažan udar.

Kako je sam pronalazač opisao: ‘čitavo moje telo se protreslo kao da me je udarila munja’. U okvirima nauke XVIII veka, Van Mušenbrukov tajanstveni pronalazak je uskoro prevazišao radozlanost njegovih kolega naučnika. Bendžamin Franklin ga je nazvao ‘Mušenbrokova veličanstvena boca’, pa je nastavio da sprovodi čitavu seriju ponekad vrlo bolnih eksperimenata, ne bi li tačno utvrdio kako se može stvoriti tako jak ‘električni urnebes’ iz nečega što nije ništa više nego staklena boca napunjena vodom.

 

lajdenska-boca-640x480_compressed

 

Bendžamin Franklin je mislio da je lajdenska boca odlična stvar za lov na ćurke i nastavio je da eksperimentiše sa njom. Iskoristio je staklenu teglu zapremine oko pola litre za jedan od eksperimenata i uspeo je samog sebe da onesvesti.

Probudio se tek posle nekoliko sati. Jedan od najčuvenijih eksperimenata je bio onaj kada je iskoristio dečijeg zmaja da uhvati munju u lajdensku bocu pomoću svilenog konca i ključa. Neki savremeni naučnici sumnjaju da je Frenklin zaista uspeo da izvede ovaj eksperiment – sledeću dvojicu entuzijasta koji su pokušali da urade istu stvar, munja je ubila na licu mesta. U svakom slučaju, nipošto ne pokušavajte da ovako nešto sami pokušate !

Pre otkrića lajdenske boce, jedini način proizvodnje elektriciteta bile su frikcione mašine – stakleni globusi koji rotiraju oslanjajući se na kožnu ili svilenu podlogu, pa se na osnovu trenja stvara mali statički naboj. Lajdenska boca, iako se oslanja na frikcione mašine za punjenje, predstavljala je značajan korak napred u razumevanju i razvoju elektriciteta. Korak koji neće prevazići niko, sve do pojave Aleksandra Vole 1800. godine.

Knjiga koja je štampana 1899. godine opisuje lajdensku bocu na sledeći način: Čini je staklena tegla iznutra i spolja obložena kalajnom folijom sve do 2 ili 3 centimetra pri vrhu. Zato se može smatrati kondenzatorom koji sadrži dve paralelne ploče (pozitivnu i negativnu), koje razdvaja dielektrični stakleni izolator. Tegla je zatovrena drvenim poklopcem, kroz čiji je centar provučena mesingana šipka sa mesinganom kuglicom na vrhu i kratkim metalnim lancem na donjem delu, ali dovoljne dužine da dotakne oplatu kalajne folije. Kalajna folija služi kao izolatorski provodnik koji se zgodno puni preko mesingane kuglice. Tegla se ili stavlja na sto ili drži u ruci, tako da je spoljni omotač povezan sa uzemljenjem.

Iz ovog opisa je savim lako, čak i uz tek osnovno poznavanje elektriciteta, shvatiti osnovne principe funkcionisanja radne verzije. Ono što nam opis ne govori je koliko je veliki obim tegle u odnosu na naboj. Na primer, tegla od 500-1.000 grama – kakva je uobičajena staklena tegla, mogla bi da proizvede naboj za 220 volti, tačno onoliko koliki je i napon naše kućne električne mreže!

Danas se lajdenska boca smatra delićem proste ali značajne tehničke istorije, ali je konstantno u upotrebi 250 godina od trenutka kada je pronađena. Preživela je do današnjih dana u naprednijem obliku kondenzatora čiji se rad zasniva na potpuno istim principima, iako na daleko rafiniraniji način. Lajdenska boca ostaje jedna od ključnih komponenti bezbroj savremenih električnih uređaja i sistema i proizvodi se u ogromnim količinama – preko 200.000 miliona primeraka godišnje.

Znanje – ali odakle?

Postoji uređaj čiji opis sadrži sve poznate karakteristike i funkcije standardne lajdenske boce, iako su njegova tehnička sofisticiranost i razvoj bili posebno znameniti. Ipak, ima tu i nekoliko problema. Prvi je što je taj uređaj star približno 3.500 godina. Drugi, što je reč o Zavetnom kovčegu.

To je Kovčeg Mojsijev, izgubljeno zlatno blago koje je nekada stajalo na Tabernakulu u divljinama Sinaja – isti Kovčeg koji je odveo Mojskija i njegove sledbenike u obećanu zemlju i ukrašavao legendarni Solomonov hram. Simbol svetih božijih zaveta odabranim ljudima bio je, u suštini, lajdenska boca – uređaj sposoban da generiše hiljade volti statičkog elektriciteta.

Ali kako je moguće da je pronalazak od pre 300 godina korišćen još u biblijsko vreme? Odakle je stiglo znanje da se napravi i upotrebi jedna tako sofisticirana naprava? I kakvim dokazima se može potkrepiti ova nečuvena tvrdnja? Na kraju krajeva, ideja je u suprotnosti ne samo sa idejama i očekivanjima proučavalaca Biblije, već i sa onim što znamo o drevnoj nauci i istoriji. Ipak, da li je ideja da je Zavetni Kovčeg bio električni uređaj zaista toliko radikalna kako se to na prvi pogled čini?

Reč elektricitet potiče od grčke reči za ćilibar. Generisanje statičkog naboja trljanjem predmeta od ćilibara i vune je 600. godine pre naše ere dokumentovao Tales iz Mileta. Tokom 2.200 godina posle toga, smatralo se da je ćilibar jedina supstanca koja može da stvori statički elektricitet. A onda je nemački arheolog dr Vilhelm Kenig, direktor nacionalnog muzeja Iraka, 1938. godine u muzejskoj kolekciji pronašao kontroverzne bagdadske baterije. Bili su to mali glineni ćupovi gde je svaki imao asfaltni zapušač kroz koji je bila provučena gvozdena šipka okružena bakarnim cilindrom. Kenig je u muzeju nabasao i na bakarne vaze koje su nekada bile obložene srebrom i nagađao da su za takav proces bile upotrebljavane upravo baterije. Međutim, zanimljivo je da baterije potiču otprilike iz 250 g.p.n.e. ali je iznenađujuće da bakarne vaze potiču iz 2.500 g.p.n.e. sa sumerskog nalazišta. Iako se datiranja razlikuju, ova otkrića sugerišu da su principi elektrohemijske reakcije bili poznati i primenjivani u procesu elektrolize najmanje 1.000 godina pre Zavetnog Kovčega i 4.300 godina pre Aleksandra Volte! Zapravo, proces elektrolize nije korišćen u komercijalne svrhe sve do sredine XIX veka.

 

baghdad battery-73864837649873214632-587x640_compressed

 

Svakoga ko pročita biblijski opis funkcionisanja Kovčega, zapanjiće detalji smrti ludo odvažnih ili nesrećnih ljudi koji su ga dotakli. U trećoj knjizi Mojsijevoj – Levitskoj 10:1-2, na primer, Aronovi sinovi su se previše približili Kovčegu: A sinovi Aornovi Nadav i Avijud uzevši svaki svoju kadionicu metnuše oganja u njih i na oganj metnuše kad i prinesoše pred Gospodom oganj tuđ, a to im ne bješe zapovijedio. Tada dođe oganj od Gospoda i udari ih, te pogiboše pred gospodom.

Kasnije u drugoj knjizi Samuilovoj 6:6-7, dok David donosi Kovčeg u Jerusalim, stradaće nesrećni Uza: A kad dođoše do gumna Nahonova, Uza se maši za kovčeg Božji i prihvati ga, jer volovi potegoše u stranu. I Gospod se razgnjevi na Uzu i udari ga Bog ondje za tu nepažnju, te umrije ondje kod kovčega Božijega.

Kakva to sila može učiniti tako nešto? Zbog čega neki ljudi mogu da upravljaju Kovčegom i dodiruju da, a neki ne? Da li moć Boga Stvoritelja zaista počiva u sanduku obloženom zlatom, kako nas tradicija i Biblija uče da verujemo? Prilično je zbunjujuća činjenica šta ta božanska moć sa jedne strane ne pravi razliku među svojim žrtvama i ne da se kontrolisati, a sa druge stane je tako jednostavna i lako ograničena.

Božije instrukcije

Priča o Zavetnom Kovčegu počinje u Egiptu gde su Jevreji živeli i radili kao robovi surovog faraona. Inspirisani Bogom i Mojsijevim vođstvom, oni su pobegli iz Egipta u divljinu. Prema procenama ovde je reč o broju između hiljadu i nekoliko miliona. U podnožju planine Sinaj, našli su se licem u lice sa Bogom.

Zavetni Kovčeg označava njegovu prvu pojavu u Izlasku, drugoj knjizi Mojsijevog Starog Zaveta. U poglavlju 25, Bog se obraća direktno Mojsiju, naredivši mu da se sagrade posebne ‘ponude’ po neverovatno preciznim uputstvima i zahtevnoj specifikaciji. Ponude Bogu obuhvataju Zavetni Kovčeg, Tabernakul – hram i sva oprema, pribor i ukrasi… Bogatstvo detalja je toliko obimno da zbunjuje. Bog navodi bukvalno sve, od boja do dimenzija sa preciznošću vrhunskog inženjera.

 

mojsije-640x596_compressed

 

U suštini, to je jednostavno konstruisana drvena kutija, otprilike velika kao stočić za kafu, sa precizno ukrašenim poklopcem. Na osnovu ovih detalja, nema ničega neobičnog u vezi sa Kovčegom. Čini se da to nije ništa drugo do sanduk za nošenje svetih zapovesti božijih. Heruvimi na poklopcu predstavljaju čuvare sadržaja, baš kao što su jednom bili i na rajskim dverima. A kada se čitava scena sagleda iz drugog ugla, dobija se neverovatna priča.

Kovčeg je napravljen od gustog i čvrstog drveta sitima, za koje se pretpostavlja da je Acacia Arabia. Dimenzije su bazirane na egipatskom kraljevskom laktu, takođe poznatom kao Mojsijev ili dugi lakat – jednak meri od 525 mm. Kovčeg je približno dugačak 1.3 metra, a visok i dubok 76 centimetara. Oplata od čistog zlata je verovatno načinjena od tanko iskovanih ploča ili listova zlata, a ne od teških zlatnih odlivaka kako se to često pretpostavlja. Odlivci nisu ni praktično ni realistično rešenje.

Poklopac je od istih dimenzija kao i kutija, napravljen od istog drveta sistima i obložen zlatnom oplatom. Na vrhu su dve krilate figure – heruvimi, postavljeni licem u lice na oba kraja poklopca iznad koga šire krila napravljena posebno od finijih zlatnih listova.

Ako se sada uporede ovi detalji sa standardnom lajdenskom bocom, dobiće se veoma zanimljiv rezultat. Zlatna oplata Kovčega stvara pozitivan (unutrašnji) i zemljoprovodni (spoljašnji) sloj (zamenjuje kalajnu oplatu lajdenske boce), a izolator razdvaja dva sloja – u ovom slučaju drvo zamenjuje staklo. Drvo se ne upotrebljava često kao izolator zbog svoje sposobnosti da upije vlagu – lajdenska boca ne funkcioniše u vlažnim uslovima. Međutim, pustinja pruža idealne uslove bez vlage što je prednost u okviru koje Kovčeg može savršeno da funkcioniše.

Detalji konstrukcije poklopca se razlikuju u odnosu na standardnu lajdensku bocu. U normalnim uslovima, poklopac nije napravljen kao provodnik, da bi služio kao izolator jedne šipke punjenja koja je provučena kroz njega. Kovčeg ima dva heruvima na poklopcu – provodniku, što stvara dvostuku konfiguraciju u kojoj je jedan heruvim povezan sa uzemljenjem, a drugi sa unutrašnjim, pozitivnim slojem, odvojenim od spoljašnjeg. Drugim rečima, heruvimi se ponašaju kao pozitivni i negativni terminali.

Ovo osnovno poređenje pokazuje gotovo istovetnu konstrukciju Kovčega i lajdenske boce, pa je razumno pretpostaviti da se isti principi funkcionisanja mogu primeniti na obe verzije. Jasno je da je Kovčeg mnogo kompleksnije dizajniran i da pokazuje mnoge osobine koje su naprednije u odnosu na svoju moderniju verziju.

Veliki udar

Ako uzmemo da lajdenska boca zapremine 500 grama može akumulirati otprilike 200 volti, onda bi kovčeg bio ekvivalent za 125 takvih boca, čime bi i njegova snaga bila uvećana 125 puta po 200 volti = 25.000 volti! Takav nivo voltaže prevazilazi pokušaje da se objasne razlozi naprednijeg dizajna Kovčega.

Najočiglednija razlika je primena dva terminala na poklopcu Kovčega. Nema nikakvih problema sa ovom konfiguracijom osim da se obezbede dobra veza i izolacija svakog terminala, ali za to postoje veoma dobri razlozi. Zbog svoje veličine i odnosa kapaciteta naboja, bilo bi nemoguće dotaći Kovčeg rukom ili bilo čime drugim, a da se ne izazove električno pražnjenje. Kovčeg je akumulirao hiljade volti, a kako je ljudsko telo bolji provodnik od vazduha, svako ko priđe previše blizu bio bi smesta ubijen. Zvuči poznato?

Od svih brojnih razlika, konstrukcija poklopca je najzanimljivija. Poklopac ima efekat prekidača ili veze koji obezbeđuje neprekidan tok. Bez poklopca, Kovčeg bi bio samo inertna, zlatom obložena drvena kutija. Nažalost, Biblija propušta da pomene neke manje, ali izuzetno važne detalje. Ne kaže se kolika je debljina drvenih ploča od kojih je napravljen Kovčeg, da li je poklopac obložen zlatom sa obe strane, ili do koje je visine unutrašnjost sanduka bila obložena.

Kod standardne lajdenske boce, unutrašnja obloga ne prekriva čitavu površinu. Uvek se ostavlja neobloženi deo da bi se sprečilo da naboj ‘pobegne’ ili ‘skoči’ i probije staklo. U slučaju kovčega, isto pravilo ne bi bilo toliko kritično – drveni izolator od otprilike 2.5 – 5 centimetara debljine, pružao bi daleko veći otpor od stakla, a deblje zlato daleko bolju provodljivost od kalajne folije. Ovi faktori kombinovani sa većom voltažom, ukazuju da je Kovčeg bio pod visokim naponom.

Još jedna stvar koja izaziva brigu je inherentna slaba tačka Kovčega: spoj između poklopca i kutije. Ovo je samo pitanje dizajna i predstavlja zanimljiv izazov kada je reč o metodama konstrukcije ali i faktorima poput izolacije, čvrstine spoja i naleganja poklopca i kutije. U okviru mogućeg konstrukcionog metoda koji bi obezbedio čvrst kontakt uzemljenja i pozitivne površine, možda su dizajneri dodali sloj voska ili smole da zapečate spoj i stvore savršenu izolaciju. Time bi se objasnila i svrha misterioznog zlatnog venca po obodu kutije. Nije to bio samo ukras, već osigurač koji je predstavljao značajnu vezu poklopca sa zemljom i takođe funkcionisao kao uzemljenje u slučaju potencijalnog curenja energije kroz spoj poklopca i kutije.

Konačno, od iste vrste drveta napravljene su poluge, obložene zlatom i zakačene za Kovčeg pomoću masivnih zlatnih prstenova pričvršćenih za četiri ugla. Prstenovi su učvršćeni za drveni izolator bez probijanja unutrašnjeg, pozitivnog sloja. Tako bi Kovčeg mogao da se transportuje bez problema, a oni koji ga nose bi predstavljali vezu sa uzemljenjem, što objašnjava specifične da se poluge ni po koju cenu ne uklanjaju iz prstenova.

Kovčeg je neverovatno pametno i kompleksno zamišljen dizajn, što pokazuje vrhunsko sofisticirano znanje primene električnih principa. Bez ikakve sumnje, Zavetni Kovčeg je mogao da proizvede neke od efekata opisane u Bibliji. Bio je dovoljno veliki da mnogo puta iznova akumulira moćan i smrtonosan električni naboj i da ostane aktivan dugo, dugo vremena.

Tabernakul

Zavetni Kovčeg nije stvoren da stoji sam – on je bio samo jedna komponenta veće konstrukcije. Sagrađen je da bude smešten u Svetinji na Svetinjama, na svetom mestu unutar Tabernakula u divljini, u hramu koji je nekada stajao u podnožju planine Sinaj i iz koga je slava Gospoda proistekla.

Božije instrukcije se nastavljaju detaljnim uputstvima o izgradnji Tabernakula – hrama i njegovog opremanja. Tabernakl se često pominje i kao šator i u mnogim knjigama se prikazuje pre kao evropska varijanta šatora nego kao beduinska, što bi bilo logičnije.

Hram je zapravo bila pravougaona drvena kutija bez krova, otvorena na strani okrenutoj istoku. Čitava struktura je zatim prekrivena lanenim platnom, kozijim runom i kožnim zavesama ili prekrivačima, da bi se dobila zatvorena struktura koja podseća na šator. Unutrašnji prostor je podeljen na dva dela: jedan je bio namenjen Zavetnom Kovčegu, a drugi sveštenicima i ceremonijalnim obredima. Sasvim sigurno se radilo o impozantnoj građevini i – sudeći po mestu gde je podignuta, istinskoj katedrali usred pustoši i divljine.

Struktura hrama je napravljena od 48 uspravnih dasaka od drveta sitim, 20 sa svake strane i 8 pozadi. Za meru se koristio egipatski kraljevski lakat, pa je svaka daska tako bila 10 lakata duga, a jedan i po široka (5.2 metra x 76 centimetra). Na osnovu toga se može izračunati da je Hram bio 15.8 metara dugačak, 6.4 metra širok, 4.3 metra visok, plus 91 cm koliko je bio ukopan u tlo.

Ono što se pomalja iz biblijskih opisa je slika veoma lepe građevine, u potpunosti identične praktičnom beduinskom stilu. Tu se sličnost i završava, jer je Hram bogato dekorisan raskošnim bojama, ukrasima i ogromnim količinama zlata koje je prekrivalo zidove. Od nameštaja, preko ukrasa do pribora – sve je bilo prekriveno zlatom i neverovatnim količinama lanenog platna, kozijim kožama, drvetom, srebrom i uglačanim mesingom. Ovo je bio hram i sve u njegovoj unutrašnjosti i spoljašnjosti moralo je da izazove kod vernika utisak moći i strahopoštovanja.

Ako je Kovčeg bio postavljen u unutrašnjost Hrama (zapravo u veliku kutiju – provodnik) i aktiviran, rezultat bi bio razočaravajući. Ne bi bilo nikakvih spektakularnih efekata, samo jedva primetan blesak ili nekoliko varnica i glasno pucketanje. Čemu podizanje tolikog Hrama, ako je ovo trebalo da bude rezultat? Mora da postoji i neki drugi, manje očevidan faktor. Prirodna pretpostavka je da bi čitava unutrašnja struktura i sve unutar nje oživelo ukoliko Kovčeg usmeri nekoliko hiljada volti u zidove. Ali Kovčeg je samo presudni deo Hrama koji je uzemljen, pa bi sasvim normalno funkcionisao prilikom akumuliranja – bilo kakvo pražnjenje bi se dogodilo između dva heruvima, a ne među zidovima i stubovima.

Odgovor na ovaj problem je u suprotnom principu – Zavetni Kovčeg nije izvor akumuliranja, ali Hram jeste. Tajna leži u ogromnim količinama statičkog elektriciteta generisanog kroz laneno platno, kozije runo i kožne prekrivače.

Stvaranje energije zatočene sile

Generisanje statičkog elektriciteta u potpunosti zavisi od atmosferskih uslova i frikcije. Kada je Hram sagrađen prvi put, različiti slojevi prekrivača su nabacani jedan preko drugog da bi se stvorio spoljašnji omotač. Kozije runo kao abrazivniji materijal, postalo bi pozitivno naelektrisano statičkim elektricitetom, koji bi se potom proširio na svaku provodljivu površinu. Zidovi, nameštaj, Kovčeg – sve je naelektrisano pozitivnim statičkim elektricitetom. Inicijalna akumulacija statike bi bila veoma slaba, ali bi zadržala svoj eventualni potencijal. Pod određenim atmosferskim uslovima, to početno naelektrisanje bi se dramatično povećalo i zahvaljujući statici generisalo i akumuliralo u prekrivačima.

Naelektrisanje bi polako raslo po unutrašnjim površinama i unutar Kovčega. Kada naelektrisanje u Kovčegu postane dovoljno jako da prevaziđe otpor vazduha između dva heruvima, preskočilo bi prazninu između njihova dva krila i nastalo bi pražnjenje. Efekat bi bio intenzivno rasprskavanje izuzetno sjajnog svetla prilično dugog trajanja i snage, praćeno bukom i toplotom. Inicijalno pražnjenje Kovčega bi pohranjivali i održavali pozitivno naelektrisani zidovi i zastori u okruženju. Korona bi polako počela da bledi u trenutku kada se akumulirana energija potroši. Zavisno od uslova, čitav ciklus bi se ponavljao.

Ključ uspešnosti ove operacije je otpor vazduha. Zahvaljujući svojoj veličini i činjenici da je uzemljen, Kovčeg se ponaša kao katalizator ili okidač. Tajna je u otporu vazduha unutar kovčega i udaljenosti između krila heruvima, koja se može podešavati. Duže bi potrajalo da električni naboj u Kovčegu prevlada otpor vazduha, nego da se naelektriše unutrašnjost hrama. Do trenutka kada je Kovčeg spreman za pražnjenje, unutar Hrama je već stvorena ogromna akumulacija elektriciteta.

Čitava struktura i svrha Hrama je bila namenjena akumulaciji ogromne količine statičkog elektriciteta. Sve u vezi ove građevine je osmišljeno tako da poveća i pojača ovu energiju do maksimuma. Unutar strukture Kovčeg je odigrao glavnu ulogu kao katalizator, ali je ipak bio samo jedna komponenta većeg sistema. Van zidova Hrama u čijem je okruženju stvoren da funkcioniše punom snagom, Kovčeg je imao ograničenu primenu i korišćen je, najverovatnije, samo kao simbol. Donekle je ironično da je toliko mnogo pažnje godinama bilo usmereno na misteriju Zavetnog Kovčega, a da je on u stvari bio ključ daleko veće tajne drevnog sveta. Tajne koja do sada nije ni razmatrana – Tabernakula usred divljine i pustinje.

I Kovčeg i Hram su izvanredno dizajnirani delovi tehnologije koja koristi snagu prirodnih elemenata jednostavno i efikasno, ali u posebne svrhe. Sve što ima veze sa ovom konstrukcijom i primenom tehnologije, svodi se na ono što znamo i razumemo o konceptima i realnosti drevnog sveta. Danas, nama ne postoji ništa fantastično ili vanzemaljski u ovom priči, međutim ljudima onog vremena ovo je bilo nešto nestvarno.

Postojanje takve tehnologije pre više od 3.500 godina i očigledno inteligentan način na koji je električna energija prikupljana i korišćena, sasvim sigurno ukazuje da još uvek nismo otkrili sve tajne drevnog sveta – a izgleda da ih je imao više nego što smo ikada mogli i da pretpostavimo.

I ne mogaše Mojsije ući u šator od sastanka, jer bješe na njemu oblak, i slave Gospodnje bješe pun šator.

 

Conopljanews.net

DREVNE MISTERIJE: Tajna zavjetnog kovčega (FOTO/VIDEO)

| FOTO/VIDEO, Nauka, Slider, Zanimljivosti |
About The Author
-