Arsen – smrt koja nas je ujedinila…

Nekako baš tog časa nad Beogradom se prolomio pljusak. U takvim prilikama moja baka je govorila: “To nebo plače…” A Arsen bi to, možda, ovako otpevao: “Poći ćemo izvan grada, zavjesa od kiše pada, nema ovdje ničega za nas…”

 

 

“Umro je Arsen”, javlja mi Ivo iz Zagreba.

Pljušti nad Beogradom. “Ono što sve što znaš o meni…”, prvi su stihovi Arsenovi koji mu odzvanjaju u glavi dok se, izlazeći na kišu, prisećam susreta s Maestrom prošle godine u Motovunu, ne sluteći da je poslednji.

U polumraku prigušenih lampiona bašte hotela “Kaštel”, ispod motovunskih zidina, Arsen je za stotinak ljudi prebirao crno i belo po dirkama klavira, sponatno, kao među prijateljima, čak na momente dozirano indiskretno, pominjući Gabi, siguran da se ne bi ljutila čak i da je tu, u publici.

“Sve sam žene voleo, samo sam Gabi lagao”, govorio je. Gabi, valjda, zna šta to znači u njihovoj muzičko-bračnoj Morzeovoj azbuci.

Uostalom, evo, kao je to zaista izgledalo, iz njegovog ugla gledano: “To je poznanstvo počelo čudno – njeno opredjeljenje bilo je jazz, a moje autorska pjesma. Imala je nešto posebno, nešto što u to vrijeme nitko nije nosio. Kad sam imao 23 godine napisao sam joj pjesmu ‘Netko bdije nada mnom’. I tako je ostalo do danas. Ona bdije.”

I ko zna koliko je u svim tim stihovima, godinama pre njegovog poslednjeg 17. avgusta, bilo autobiografskog.

“Nisam ti dospio reći što si mi sve dala, sada je već kasno, al’ mislim da si znala…”

 

Ostat’ ću bez ičeg, al’ bolja je tišina

Već tada pomalo nesigurnog koraka, u avgustu 2014. godine pristao je da se popne na motovunsko brdo i podeli s gostima Motovun film festivala jedan, reklo bi se, privatni, lični, performans o vlatitom životu i muzici, makar je to u isto vreme bio i koncert, baš kako je službeno najavljeno.

Niko, naravno, nije ostao uskraćen za Arsenovu muziku, ali kao da je tad, ispod stoletnih borova, posle teških operacija i pod teretom godina, počeo svoju životnu inventuru…

 

“Čistim svoj život, kroz prozor ormar stari,
čistim svoj prostor od nepotrebnih stvari…

Čistim svoj život od prividnog svijeta…

Čistim svoj život, tu hrđa je i tmina
i ostat ću bez ičeg, al’ bolja je tišina.”

 

Čitao sam posle, govorio je, ne stideći se, da mu slabosti nisu mana.

“Imam bezbroj svojih slabosti, kojih se ne sramim – jer čovjek koji se srami svojih slabosti srami se i svojih vrlina.”

Jedna od vrlina mu je bila neka čudna iskrenost u pričama o vlastitom životu, jednako takva kakvu je pakovao u reči i note.

“Proživljavao sam izuzetno teških stvari, branio sam se, ali nisam zlom uzvraćao.” I zbilja: “Neka se javi ko je od Arsena doživeo zlo”, poručio je jedan njegov prijatelj i muzički saradnik.

 

Flauta, gitara, klavir…

“Kupio sam u životu šest pijanina, jer u djetinjstvu ga nisam imao, pa sam zato svirao flautu. Roditelji su prodali svinju da to kupe… Nikad nisam ništa oko sebe panično poduzimao, nikad nisam podmićivao, molio, nikad se nisam ponudio, nikad nisam imao menadžera – samo sam razvijao umijeće odbijanja”, objasnio je svoju životnu filozofiju na estradi.

Provlačio je vlastiti život između stihova, reči između nota, pa opet note razapinjao između reči.

“Sve što sam ti prešutio nemoj nikom reći.”

Mogao bi se od njegovih stihova i rima napraviti, verovatno, jedan roman, jučerašnji, današnji, sutrašnji i – vanvremenski, kao što je bio i Arsen sa svojom muzikom. A uputstvo za upotrebu sebe samog i svojih nota obično bi izgovarao ovako: “Sve ove pjesme slušate na vlastitu odgovornost”, kozerski upozoravajući slušaoce u času kad bi ga na koncertu zapahnule emocije iz publike.

Arsen je, za razliku od mnogih muzičara – koji to nisu mogli i nikad neće moći – bio i ostao čovek kojem je bilo svejedno da li na scenu izlazi s gitarom, flautom ili ga tamo čeka klavir. Ili samo mikrofon. On je sa sobom uvek imao – Arsena.

I upravo su, često zaokupljeni njegovim šansonjerskim šarmom ili mekoćom ljubavnih stihova, ljudi s druge strane zvučnika, manje-više, zanemarivali lucidnost Arsenovog promišljanja, duhovitost kabaretskih žaoka i ruganja svakodnevici: “Za pametnim viču: budala je taj, a glupanu lako se skriti.”

Samo nekoliko godina nakon što su u drugoj polovini 90-ih utihnuli ratni bubnjevi balkanskih idiota, Arsen je, na albumu “Ministarstvo straha” 1997. godine, neprimetno – ali neporecivo – postavio novu dijagnozu naše svakodnevice:

 

“Dolaze ratni profiteri
kupuju srce, kupuju krv,
nadiru strašni amateri,
u trulom voću – truli crv.

Dolaze ratni profiteri
kupuju povijest, kupjuju mit,
njihovi sinovi i kćeri
već beru užasni profit.

Dolaze ratni profiteri
sad lažni sin i lažni brat
drmaju u toj atmosferi,
al’ ide vrijeme i kuca sat.“

I kuca sat, da! Prolazni su, prolazni!

 

I tad počinje preludiranje na klaviru, tek toliko da se zavrti “Balada o prolaznosti”:

“Kad lutali smo svijetom k’o raspršeno sjeme
govorili smo sebi – to je neko vrijeme
i ne znajući da smo na izgubljenom brodu
mi vikali smo ‘kopno’, a gledali smo – vodu…

I rekli smo si ‘zbogom’ govoreć – doviđenja.”

 

Šankerska linija

Život se u međuvremenu nekako čudno preokrenuo i izmešao okolnosti i sudbine, ali – bilo je vreme 70-ih i 80-ih kad su svu lucidnost vlastitog intelekta, svako na svoj način, balkanskim prostorima preplitali Arsen Dedić, Duško Radović, Momo Kapor, Mika Antić, Bora Đorđević – Bora Čorba, Matija Bećković… Arsen je i tom dobu stihovima na spomeniku ispisao epitaf:

 

„Sve češće okrećem 96
odlaze najbolji, protiv svih pravila
molim jedan brzojav…

Odlaze sami maheri
najbolji u prednatjecanju

A naši gadovi?
Odlično, hvala na pitanju!

Odlazi naša šank-linija,
naša prva petorka izgubila je nerve,
sad nadire klatež s klupa za rezerve
odlaze Duško (Radović) i Mika (Antić)
u svoje sveto polje

A naši gadovi?
Odlično, nikad bolje!
Dok se još isplati, odlazi mudra bratija…“

 

I ko će sad Arsenu, dok odlazi, napisati ovakav epitaf, kao što je on znao otpozdraviti prvoj petorki sa svoje šank-linije?

„Uzalud od ove noći
tražiš da ti više da
jer najprije mora proći
da se o njoj nešto zna.

Pravim sjajem može sjati
ono što je prošlost sad
što ne može da se vrati,
što bilo ko zna kad.”

 

I tako se, red po red, slažu stihovi i note…

“Kad prijatelja nema, a dani idu sporo,
govorili smo za se da vraćaju se skoro
gdje najviše smo dali, dobijali smo manje
a mislili smo – to je tek privremeno stanje”…

“Dok vjerovali još smo da samo put se mijenja,
mi rekli smo ‘zbogom’ govoreć – doviđenja.”

 

Saputnik mnogih mladosti

Arsen je bio saputnik mnogih mladosti, svedok i saučesnih nebrojenih odrastanja i sazrevanja, ljude je teško opisivom jednostavnošću svoje poetike prisiljavao da ga vole. I Arsen će ostati u životima mnogih ljudi, čak i ako im to nije bila namera niti su toga svesni.

Duško Radović je, tumačeći Arsena sebi i drugima, jednom prilikom rekao: “Arsen mi liči na pesnika, na čoveka koji misli i peva svoje misli. I strašno mu na tome zavidim!” Malo li je kad taj dobroćudni mrgud Duško nekom zavidi.

Arsen je, zapravo, napisao samo jednu melodiju, kao što je i on sam bio jedan i jedinstven. Odlazeći 17. avgusta prevazišao je onu galaktičku tačku spajanja i razdvajanja kad mu i vreme više ne može ništa, jer njegova muzika istovremeno i stari i podmlađuje se s generacijama.

 

“Daj stani na čas i daj mi snage
Da oprostim se bar od nje
I da mi društvo pjesmu svrši
I da se čaša ispije

Još prepun nade, što da radim
Na pola puta tek smo mi
A jutros već su drugi mladi
O mladosti, o mladosti

Pa zbogom, budi bolja s drugim
i daj mu više nježnosti
jer to je ništa što ja gubim
O mladosti, mladosti….”

 

Arsenova muzička i umetnička alhemija mogla bi se sažeti u desetine njegovih stihova. I nisam siguran da će ijedan od ponuđenih biti baš TAJ.

 

“I ostat’ ću bez ičeg, al’ bolja je tišina.”

“Kada sutra bude juče, a ti budeš ko zna gdje.”

“Pobjedom se poslije čini izgubljeni neki rat”…

 

I tako, dok svi prave mitove, mi ispraćamo legednu, besmrtnu, kao što je i njegova muzika. Arsenova smrt opet je ujedinila region, nekad znan pod imenom Jugoslavija.

Arsenije Dedić, rođen u Šibeniku, živeo u Zagrebu, muzicirao uzduž i popreko Jugoslavije i sveta, a neće preminuti nikad – i nigde. Vanvremenski, kosmički spoj spoj poezije i muzike.

Eto, to je Arsen.

 

 

 

Izvor: Al Jazeera

Arsen – smrt koja nas je ujedinila…

| Kolumne, Kultura, Magazin, Slider |
About The Author
-